Mislila sam da su Norvežani najbolji muškarci na svetu, ali to nije istina! Pre nego što sam upoznala čoveka koji mi je postao muž, radila sam u fabrici u Bangkoku, a on je živeo u Pataji. Upoznali smo se preko Interneta i na kraju postali par.
Posle nekog vremena odlučili smo da se venčamo. Dolazim iz siromašne porodice, tako da je mogućnost da imam muža stranca koji bi mogao da brine o mojoj porodici bio deo mog razloga da se udam za njega.
Preselili smo se u Norvešku, a ja sam krenula u školu da učim norveški. Bilo je to teško vreme. Nisam imala vozačku dozvolu, pa je muž morao da me vozi u školu, da me čeka i vozi nazad. Trajalo je po sat vremena u oba pravca. Posle nekog vremena preselili smo se bliže, ali on je i dalje insistirao da me vozi u školu. Nije želeo da šetam sama.
Otkad sam došla u Norvešku jedva da sam imala novca. Jednom mi je muž dao novac za ručak, ali pošto sam imala tako malo novca, nisam ga potrošila. Moji prijatelji u školi žele da mi pomognu da se zaposlim, ali muž kaže da ne mogu. On ne misli da je posao čistačice prikladan za mene.
Umesto toga, imao je drugi posao za mene– izgradnju garaže. On je bio šef, a ja sam sve sama radila. Nije mogao mnogo da uradi jer je bio bolestan. Nije mi dao ništa od novca koji je zaradio od izgradnje garaže.
Jednog dana je rekao da mu je dosadno kada je sam kod kuće, pa je odlučio da treba da nabavimo psa. Nisam želela psa jer sam bila umorna posle škole i morala sam da radim domaće zadatke. Rekao je da će ga on šetati svakog dana, ali na kraju sam ja morala da brinem i o psu i o svom starom mužu.
Ne znam šta će budućnost doneti. Moj plan je da idem u drugu školu, ali muž ne želi da to radim. Planira da se odseli dalje da bi mi otežao. Želim da se oduprem, ali ne znam kako. Nije tako lako živeti u tuđini sa starcem kao mužem kao što sam mislila da će biti.
